Značaj kulture pamćenja za izgradnju kolektivnog identiteta i ontološke bezbednosti

Abstract

Kulturno pamćenje kolektiviteta izgrađeno je na važnim, često traumatskim, ‎istorijskim momentima, koji se u svesti naroda rekonstruišu sakralizacijom, ‎prenose usmenom tradicijom i održavaju kreiranjem narativa koji posledično postaju formativni, integrativni i mobilišući faktor kolektivnog identiteta. ‎Uporišta sećanja i simboli kolektivnog identiteta pružaju permanentnost i stabilnost zajednice i na primeru Japana i na primeru Kosova*1‎. Iako je kontekst ‎proučavanja sećanja različit u dvema studijama slučaja, tačku spajanja dva ‎naizgled nespojiva primera, Japana i Kosova, autorke pronalaze u sećanju na ‎traumatske događaje i stradanja oba naroda kroz prizmu kulture sećanja kao ‎referentnog teorijskog modela. Posmatrano sočivima socijalnog konstruktivizma, rad teži da odgovori na pitanje da li sećanje na nuklearni napad može ‎da promeni i simplifikuje japanski identitet, i da istraži potencijal nastanka ‎nacionalnog mita na motivima stradanja i žrtve, kao što je to slučaj sa Koso vskim mitom. Takođe, istraživačka namera ogleda se u određivanju značaja, ali ‎i (zlo)upotrebe Kosovskog mita za istorijsko pozicioniranje srpskog naroda i ‎u izgradnji mi identiteta i u kreiranju distinkcije u odnosu na Druge. Ontološka bezbednost, kao naučen odnos sa Drugima kroz kulturu sećanja na zajed ničke (ne)slavne momente, nadgrađuje postojeće nalaze opšte teorije kulture ‎odgovorom na pitanje zašto je postojanje kolektivnih identiteta kroz kulturu ‎pamćenja bezbednosno aktuelna tema.‎‎