Forma arbitražnog sporazuma

Abstract

Predmet rada je analiza pismene forme arbitražnog sporazuma u savremenom uporednom i međunarodnom pravu. Opravdana očekivanja privrednih subjekata u pravnom prometu, kao i pojava savremenih sredstava komunikacije dovele su do različitih inicijativa na polju uređivanja forme sporazuma o arbitraži, od čega se u pogledu korektivnih tehnika uočava prezumpcija ispunjenja pismene forme u slučajevima kada se, po tradicionalnom određenju pismene forme, ne bi uzelo da ona postoji. Jedan od načina izbegavanja pravila o strogoj pismenoj formi jeste pretpostavka postojanja sporazuma o arbitraži u slučaju prekluzije prava na isticanje prigovora nenadležnosti arbitražnog suda. Od naročitog značaja je i tehnika zaključenja sporazuma o arbitraži upućivanjem, pozivanjem na drugi pravni akt ili opšte uslove koji u sebi sadrže i arbitražnu klauzulu, pa se u teoriji postavilo i pitanje da li upućivanje treba da bude izričito, ili da se iz njegove sadržine može naslutiti da je cilj upućivanja da se zaključi arbitražni sporazum. Rad se bavi analizom ovih pitanja i preispitivanjem funkcije forme arbitražnog sporazuma u poređenju sa tradicionalnim funkcijama forme kod ugovora građanskog prava, imajući u vidu njegove specifičnosti, pri čemu se kao primarna funkcija forme navodi funkcija obezbeđivanja pouzdanog dokaza o postojanju i sadržini sporazuma o arbitraži.